Santrin

Ajmo sad, sutra se ne radi.

Nikada nisam volela Novu godinu. Ni Novogodisnje praznike. Jednostavno nisam volela miris Nove godine u vazduhu!

Kroz sve te nasmejane i vesele ljude, koji u minut do trce po gradu trazeci odgovarajucu jelku, ukrase i svetiljke sam videla neku nesrecu. Mozda svoju, zeleci da nisam jedina koja se tako jadno oseca. Mrzela sam ih! Ma ko kaze da taj 1.januar mora da se doceka u krugu porodice, za punom trpezom, ili u  kafanskom dimu sa procentom alkohola dovoljnim da ne mozes 'potrefiti' bravu, a o kljucu da ne pricam.

Elem, pre nekih dvadesetak dana, u mom gradu je poceo Treci svetski rat! Izgleda da, kako godine prolaze, prolazi i manija za petardama. Sad su u modi dinamitne bombe. One malo slabije, jer se u ovoj krizi nema za neke jace, koje bi celo naselje digle u vazduh. Al' dobro, i ovako su nam docarali ogromno odusevljenje da se Nova godina blizi.

A meni se to, iz nekih nepoznatih razloga svidelo. Nije mi doslo da izadjem napolje, i pojurim pomahnitalu decu, nisu me nervirali ljudi koji polutrcecim korakom zure kuci sa punim kesama... Nesto nije bilo u redu. Sisla sam u grad i kupila svetiljke. I to 3 komada. (cisto jer znam da umeju da 'uvale' pregorele)

I tako me je, po prvi put u zivotu, cela ta praznicna atmosfera ispunjavala! I najela se, i prosla kroz taj, davno zaboravljeni kafanski dim, dosla ujutru kuci, i probudila se k'o nova!

Evo ide i Bozic, a mene i dalje sve to 'drzi'.

Objavio santrin u 6. januar 2012 21:49:24 | 1 comment(s)

Kajes li se?

Rekla sam da cu ostati, a otisla sam... Koga da krivim, sebe zbog neodrzanog obecanja ili tebe zbog ucinjenog? Ili sudbinu? Ma ne zanima me, vise se ne osvrcem... na to. Nasa barka do pola puna neizgovorenih reci, ljubavi... od pola prazna mrznje i inata plovi dalje niz reku ceznje, bez nas. Gde smo to pogresili? Da l‘ dali smo sve od sebe da nam uspe? Ne... Sad shvatam, pricala sam uz vetar, na ljetnjem suncu bledele su reci moje, kise su ih isprale... Kajes li se? Kajes li se sto nismo krenuli kojim god putem sem ovim? Grize li te savest zbog svega uradjenog i recenog? Verujem da dà, znam da nocima ne spavas... vidis li sada koliko su teske? Identicne, u bolu jenjavaju... i ne znas sta je bilo pre tri, pet noci, jer, istovetne su... Znam, dobrim delom kriva sam. Kriva sto sam postala kao oni i podrzala ih, time ti misli i srce otrovala, ali to si i hteo, zar ne? Da u tvom svetu budem najgora, velika crna tacka po kojoj ces, ni manje ni vise, svom snagom svojih stopala gaziti, usnama vredjati, rukama udarati, telom odbijati... Nije mi zao sto radim protiv sebe, i nije mi zao sto pokusavas i sto posto ne uspevas ziveti u mrznji prema meni, nekad tvojoj, bolje to nego da zivis u bolu i tom glupom nadanju. Pih, ko ga izmisli! Iako tako ne mislis - podrzala sam te. Znam i osecam, jos u sebi imas me i cuvas, i znam da to sebi neces da priznas jer si tvrdoglavo stvorenje, i znam da bi sad najradije... ali nebitno, necu da pokrecem tu lavinu sebe u tebi, oduvek se boris, izbori se i sada, proklinji me, mrzi me, isceznut‘ cu... Ne obecavam, nije do mene, al‘ to tako bude. Moram ti priznati, i ti u meni spavas... Ali necu ti reci za bol, ni da mi nedostajes, da te zamisljam pored sebe, da te sanjam, da bih ti istog trena sve oprostila i u zagrljaj utonula, i vec drugog ranjena tvojim recima iz njega izletela i... ne bih otisla nego stala pokraj tebe i posmatrala te, pokusavala da osetim uragan osecanja koja te lome, i ne bih ti dozvolila da me dodirnes... tako bih te kaznila... a onda kad me sve to prodje i ono jace u meni pobedi predlozila bih ti nesto o cemu sam mastala... Ti i ja na "nasem" mestu, pricamo satima... ti i ja setamo kejom, puni neznosti i blesavih ideja... i tada bih ti rekla : "Eeej, imam ideju", uplasilo bi te na par sekundi, znam, ali bi ti se svidelo... Znam, nisi prstom mrdnuo ni povodom manjih lucidnih stvari, neces ni za ovo, ali i ne ocekujem jer... isceznuces jednom, nekad... ili nikad. Iskreno, ja ne zelim da odes iz mene, osecaj da te imam u sebi fascinira, daje mi snagu, i ja idem dalje... sa tobom. Srecna sam jer u meni si. Onakav kakvog sam te za sebe pravila, blistas u mom srcu. Zatvorim oci i sklapam te, zamisljam te kao onog pre, kakvog te ja hocu, i da te dotaknem mogu, tvoj smeh cujem, tu si... Uplasim se... Otvorim oci i vidim te, samo, ti vise nisi ti, realnost je ipak realnost. Necu da odes, ne zelim da te nemam, ostaces u meni i mojoj ludoj masti, pregrst stvari ce se zbiti, svet ce se promeniti, bices sa mnom, u mojoj glavi... spavat‘ ces na srcu mom sve dok ne isceznes... ili poludim. Ali otici iz mene neces jos dugo, dugo... dugo...

 

Objavio santrin u 30. decembar 2011 8:23:37 | 3 comment(s)

Ma da, to je to.

Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moci oka sklopiti i ne moci dusom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znaci za ljude kao ja ziveti i uspevati medju svetom.

Poslednja stranica sveske. Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srecno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale, slabice i sebicnjake: nagovestava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato dopusta sve, i najprecnije, mogucnosti.

Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti koja se steze pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas i izbavljenje. Ono sto moze i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.

Jednom mi je neko - u zao cas! - rekao da sam pametna. Kako i zasto, to sam Bog zna. Tek, ja sam poverovala u to. I otada je ta, inace mirna i bezazlena devojka postala nemoguca, teska sebi i drugima.

Da je cutanje snaga a govor slabost, vidi se i po tome sto starci i deca vole da pricaju. Kad nisam ocajna, ja ne valjam nista. U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog muskaraca, to je gotovo redovno zbog toga sto muskarci nisu onakvi kakve bismo zelele da budu. Kad muskarci pate zbog nas, to je uvek zato sto smo mi ovakve kakve jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.

U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se radilo u provoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

Ja sam podlegla u zivotu, ali ja nisam pobedjena, nego nadigrana.

Objavio santrin u 7. oktobar 2011 8:03:15 | 1 comment(s)

A ja?

Koliko god se trudila da ne mislim o proslosti, dodje dan kao sto je ovaj, saplete me, i padnem u nazad. Bez snage da ustanem, pa i bez volje, sedim, gledajuci reprize...

Ponekad samo pritisnem STOP, a ponekad ih odgledam do kraja...

Toliko tuge i bola, a sa druge strane nada, zelja, i sjaj buduceg. A tog buduceg se ja i plasim. Plasim se bas zbog tih repriza koje mi se sve cesce pojavljuju pred ocima, i jednostavno ne daju da krenem dalje! Ili ja jednostavno to ne zelim, ili se plasim da mi se opet ne desi isto.

Naravno, nikada ne mozes znati kako ce se stvari odvijati, ne mozes znati da li ce krajnji ishod biti uspeh ili razocarenje. Ne mozes znati dok ne probas...

Pored ogromne zelje da probam, da se svako jutro budim sa osmehom, kao malo dete, bez ikakvih razloga, jer da ih imam, ti isti mi mogu biti oduzeti, tu je opet taj strah, koji je kriv za sve ovo.

Pogledam oko sebe, neki su uspeli, sapleli se ali se zadrzali i bore se! Neki su pali, takodje ustali, promenili svoj pogled na svet, i ubedili sebe da ako je jedna bitka izgubljena, nije i rat! Tu su i oni koji i nemaju zelju da nesto uspeju u zivotu, umorni su, ne trude se...ali imaju nekog ko ce ih bodriti, i ko ce biti spreman za neki novi pocetak.

A onda pogledam sebe... Jedna bitka izgubljena, druga, treca, cetvrta... Prvi put, ustaj, bori se, drugi put, ustaj, jos jace se bori, treci put, ustaj, idi dalje, pa kako bilo, cetvrti put, dizu te i guraju...

Pa onda poredjenje, jednom sam se saplela i jako zadrzala! Jednom sam dobro pala, pa ustala, promenila vidike i krenula dalje... Dosao je i taj momenat kada nisam imala zelju, samo bez ikoga ko ce me pogurati...

Mozda i jesam, ali gadna je navika raditi sve sam! Boriti se sam, resavati probleme sam, ma kakve tezine bili...

Mozda je to prednost u zivotu, ali ume da bude vrlo iscrpljucuca. Samoca je teska, u pocetku, ali vremenom se naviknes na nju, uzivas u njoj, prija vam svaki njen trenutak, dan, mesec, pa cak i godina.

Objavio santrin u 23. septembar 2011 20:49:55 | 3 comment(s)

Teorija zavere

Sve je vise i vise onih prica o upoznavanju preko Interneta. Stranice zabavnog karaktera, a ponajvise Fejsbuk, su u poslednje vreme zasluzne za mnoge, veze, kombinacije, pa cak i brakove!

Nikada nisam zelela da verujem u to. Nikada nisam ni zelela da se meni tako nesto desi! Veza preko veze! Svasta!

Pre par godina, registrujem se i ja na Fejsbuk. Sve se svodilo na neko druzenje, zajebanciju, pa mozda cak i neki 'flert', ali nista ozbiljnije, naravno. Nisam cak ni razmisljala o nekom upoznavanju, ma ko god da je u pitanju, sve mi je to delovalo prolazno.

I tako ja, pre nekih dva meseca listam neke slike, i stize mi poruka na chatu! Nit' znam ko je, nit' sta je, a ponajmanje odakle mi u prijateljima! Najprostije receno, covek je bio iz Tri lepe pi*** materine! I tako mi zadjemo u neki diskusiju, k'o da se znamo 100 godina! Nisam tome pridavala puno paznje. Decko je lep, donekle vaspitan, i sto je najvaznije vrlooo ZANIMLJIV! To se tako odugovlacilo, ta dopisivanja su postala vrlo cesta, najprostije, moje logovanje na Fejsbuk je imao samo jedan cilj...ON! Znala sam kako umem da zvocam prijateljicama kada se nadju u slicnoj situaciji, ali sam sebe, iz nekog nepoznatog razloga ubedjivala da ovaj slucaj nije ni blizu nekom od njihovih. Ko zna, mozda zato sto sam imala neki stav o tome, i pregazila ga...

Elem, tako mi posle nekih mesec dana dopisivanja razmenimo brojeve telefona. Poruke su bile retkost, mozda 3-5 na dan. Ali, svakim danom se taj broj povecavao, dok nije doslo do toga da ja napisem ovaj post, jer vise nisu bile u pitanju samo poruke, vec i mnogobrojni pozivi! ! ! (dnevno) Razmenjujemo poruke bukvalno po ceo dan, razgovaramo, vrlo cesto i po celu noc, i imam osecaj kao da se znamo ceo zivot! Ni jednog momenta nisam pomislila da me sve to gusi, dok su ljudi oko mene mislili drugacije! Svaka poruka koja mi stigne od njega, ja 'rastegnem' kez od uveta do uveta! Poceli su da mi skacu neke zabe po stomaku...

Tu je pao i dogovor da se vidimo, pa cak je i u planu jos mnooogo toga! Ali, on je daleko, sto me najvise muci! Problem je bas to STO MENE TO MUCI! Zasto to mene muci?! Zasto mene muci to sto je on udaljen od mene celih 7 sati putovanja?! ZASTO?!  Opet sam, po ko zna koji put pregazila preko svog stava, i desilo mi se nesto sto u zivotu nisam ni sanjala i oko cega sam vecito pravila neku raspravu, jer mi je sve to delovalo smesno i beznacajno!

I tako se ja kao 'zaljubim'.

I sta ja sad da radim?

Sta ce to meni u zivotu?!

Da li je to moguce, ili sam ja u nekom gadnom tripu, da li to uopste moze da uspe?! Ovo je prvi put da se to zapitam, jer nemam vremena, svo moje vreme je poklonjeno njemu. Mozda i nije samo zbog toga, mozda ja sebi necu da dozvolim da se mucim trazeci odgovor, jer meni je ovako MNOGO LEPO!!

Ali opet...

Objavio santrin u 3. septembar 2011 21:04:11 | 4 comment(s)

Da li stvarno 'toliko' vredim?!

 Iako malo glupa, tema danasnjeg teksta su pokloni. Ah, pokloni... Svi mi volimo poklone, pogotovo ja, i pogotovo kad ga kupi neka 'vazna' osoba u mom zivotu.

Naravno, komentar sa strane, na poklon koji Vam se nece svideti, bice: POKLONU SE NE GLEDA U OCI!' Pa, da, u svakoj lazi ima i istine, ali ovde je ima vrlooo malo!

Nisam od onih kojima su materijalne stvari na prvom mestu, ali volim kvalitetne stvari, obucu (pogotovo), torbe i sl... Iskreno! Mislim, ko ne voli, glupost...

Ali, da predjem na stvar.

 Sedim ja sa mojom, nazovi najboljom prijateljicom na kafi. Jutarnjoj. Dugo se nismo videle, i imale smo o mnogo cemu da razgovaramo. Prica je tekla sasvim ok, ali se videlo da nju ipak nesto muci. Bolje receno, kopka je, mucenje je malo gruba rec. I ja, naravno, uvek radoznala, upitam je o cemu se radi. I, kao i uvek, kad god se radi o njenom privatnom zivotu, pricu je pocela ovako:

'Pa znaaaas, malo me sramotaaa...'

'Alooo zeno, pa znamo se ceo zivot!', kazem ja, onako puna sebe i spremna da je 'izbombardujem' kritikama i ponekim savetom.

Pa, predhodnu noc, sa, opet NAZOVI deckom je obelezila neko izvesno vreme provedeno sa njim. Bolje receno, agoniju! Nikad ga nisam volela, i bila sam ubedjena da zasluzuje boljeg, i da ne bi trebalo da trpi taj njegov odrvatni, smrdljivi karakter, koji je dolazio do izrazaja samo kada je sa njom. Elem... Po nekom obicaju, to je trebalo obeleziti nekim lepim poklonom. A ona, kao i uvek, nikad nije marila za cenu, samo da njen dragi bude zadovoljan. A, i, sto da ne.

'Iiii, sta si mu kupila?!', upitam ja, iako me je najvise interesovalo sta je on njoj kupio.

'Ma, parfem, 'cuvenog' Banderasa, i knjigu, 'O ljubavi i zvocanju'. Nista posebno.'

Pa, ipak se malo 'otvorila'. Naravno, on je bio odusevljen poklonom, polovicno. Knjigu je samo pogledao, procitao naslov i posvetu, a parfem je odma' otvorio i 'nastrckao' se. Tipicno za muskarce.

A ja je, potpuno nezainteresovana za detalje, pitam sta je ona dobila. E, tu smo! Njene reci stvarno ne zelim da citiram, i dalje mi odzvanjaju u glavi, i malo sam i ja pocela da se osecam neprijatno. U svakom slucaju, dobila je patike. Ako se 'ono' uopste moze nazvati patikama... Najvaznija stvar je da su Kineske, Made in Buvljak, kako ona kaze. Na foru starke, samo sto nemaju nikakv natpis da bi utvrdili to, a deprimirajuca stvar je ta da su bile cele u nekim srcima i poljupcima! WTF?!

'I, sta si mu rekla? Je l' si se bar zahvalila?'

'Naravno, i rekla sam da su simpaticne, a na pitanje da li mi se svidjaju, odgovrila sam pozitivno. Pa, sta sam mogla, nisam htela da ga uvredim!'

'Za parfem, i to kakav, i knjigu, i to kakvu, dobila si je***ne 'starke sa pijace, koje vrede, brat bratu, 500din.?!'

'Pa, nikako nije mogao da zna sta cu mu kupiti, pa da mi uzvrati priblizno!'

'Ahaa, znaci, on je ocekivao, recimo Kineski parfem od 200din.? Mislim, musko je, pa je mislio da se otvori bar malo vise od tebe!'

'Ej, nemoj da si toliko gruba, ipak, POKLONU SE NE GLEDA U OCI. Odkud znas, mozda nije imao za vise, a mozda su mu se stvarno svidele!'

I tako je ona, tesuci sebe, izgovorila tu famoznu recenicu! U svakom slucaju, vise nije zelela da prica o tome. Pa, i da nije imao, mogao je smisliti nesto malo originalnije, ali lepse! Nesto sto bi vredelo vise od bilo kog poklona! A, i ja sam batalila, iako zgranuta njenim 'dozivljajem'. Sedeli smo jos nekih sat vremena, pricali o nekim sasvim nebitinim stvarima, i napokon se opustile, da bi me ona, posle toliko blebetanja o lepom vremenu, upitala: 'Pa, da li ja, jbt, 'toliko' vredim?!!'

Ja joj nisam htela odgovoriti na to pitanje. Samo sam cutala, cekajuci njenu dalju reakciju. Nije je bilo, samo je uzela poslednji gutalj kafe i rekla da zuri. Oprostile smo se, i svaka je otisla na svoju stranu. Ceo put do kuce sam provela razmisljajuci o tome, i kao, dosla do nekog zakljucka.

Drage moje, pa i dragi moji, ma koliko vam bilo neprijatno, slobodno se pozalite na ovakve i slicne stvari. Nije sramota. Sam razlog za zaljenje sramota. Cisto da ne dodjete u situaciju da se pitate: 'Da li stvarno 'toliko' vredim?'

Objavio santrin u 3. maj 2011 19:45:17 | 3 comment(s)

'KOLUMNA'

Proteklu godinu provela sam citajuci 'kolumne' nasih 'poznatih licnosti'. Onih vise i onih manje poznatih. A postoje i oni za koje nikad nisam ni cula! Evo, ja. Pa ko to mene zna, gde sam to vidjena, sa kim sam to bila, pa da ocekujem da ce neko redovno citati moje tekstove, i uz malo srece i komentarisati?! Ali, ako kolumne moze da pise neka 'sefica podzemlja', 'devojka koja trazi aspirin da bi ublazila bolove od vina', neki Sasa koji je nekad bio poznati i postovani novinar, a sad je niko i nista, pa mogu i ja. Ali cu se potruditi da koristim mozak i ono sto me stvarno okruzuje, a ne vecite teme: sex, preljuba, alkohol, gej populacija, i sl.

Ali, ko zna, mozda ce mi te vecite teme isprati taj mozak, pa cu i njih obradjivati.

Mozda i ja postanem poznata pisuci o stvarima koje se nalaze u svakom drugom tekstu zutih strana, 'celebrity sajtova' i pitanjima kojima se bavi svaka emisija koja se svakodnevno emituje na nasim prostorima. Opet, ko zna!

Kolumna je, po definiciji koju sam nasla na Wikipediji, redovno ponavljajuci clanak ili rad objavljen u dnevnim novinama, casopisu ili drugoj publikaciji.

Znaci, CLANAK, ne tekst koji moze da napise moj 10-ogodisnji brat, gledajuci 'Javnu tajnu'. Objavljen u NOVINAMA, CASOPISU, ILI INTERNETU, npr. A ne u jedva uspelim, nazovi 'casopisima' tipa: Svet, Skandal i td., koji su uspeli bas jer se objavljuju u nasoj konzervativnoj Srbiji u kojoj ljude u slobodno vreme ne interesuje nista osim socnih traceva. A sto se tice Interneta, kao najveceg izvora informacija, preplavljen je slicnim sajtovima, tako da cete na skoro svakoj stranici zabavnog karaktera naci po neku reklamu istih.

Zakljucak je vec tu, mi tu nista ne mozemo promeniti, mozemo situaciju uciniti samo malo boljom za nas!

E, pa, dragi moji citaoci, za par dana ocekujte prvi clanak. ;)

Objavio santrin u 30. april 2011 16:07:18 | 2 comment(s)

Da li te jos uvek volim, ili te se samo secam?

Ponekad jednostavno zaboravim sve! Zaboravim da smo bili zajedno, da smo se voleli i smejali... A onda sasvim slucajno, lice, pogled ili okret nekog slucajnog prolaznika podsete me na sve!! Setim se nasih dugih setnji, mirisa tvoje kose, dubokog plavog jezera u tvojim ocima, setim se rastanka... Pa me zaboli negde duboko u meni, i pitam se po ko zna koji put: "Da li te jos uvek volim ili te se samo secam?"

U tebi sam imala sve. Srecu, druga, ali i bol i tuga si mi bio ti. Moja najveca ljubav, sve u zivotu sto vredi, ali sad sve to pocinje da bledi, polako da nestaje i sve sto mi preostaje su suze, ali one ce jednog dana nestati bas kao i ti, jer ja ovako ne mogu izdrzati. Da si malo bio drugaciji, da si me razumeo, da si znao sta si hteo... Sve bi bilo mnogo bolje, ali ne mogu vise protiv svoje volje...

Ako sam izgubila tebe, neka izgubim sve, ne moram vise nikad da se zaljubim i sve oci sto se posle tebe jave, nece biti one prave!

Pa i dalje se pitam: "Da li te jos uvek volim ili te se samo secam?"

Objavio santrin u 12. jul 2010 15:34:13 | 2 comment(s)

...Everything...

Sva ta zajebancija sa samoubistvom me je zagrejala. To je bio znak da radim pravu stvar. Al' nisam bila u stanju da je privedem kraju. Bila sam samo u stanju da sedim na stepenicama i cmizdrim, dok su mi se pred ocima smenjivale razne slike, skola, prvo polugodje, drugo polugodje, zimski raspust, doci ce i letnji, pa voznja gradskim autobusom, drvena sedista, lepi momci, ruzni momci, dede, babe, crveno sunce u sumrak, crveno sunce u zoru, ljubicasto nebo vece uoci pocetka nove skolske godine, majice sa kratkim rukavima, deca ce meriti ko je vise pocrneo na moru.. Pa onda, ipak, novi sneg sredinom novembra, poslednji sneg sredinom marta... Pa, sunce tokom cele godine, nekad zuto, nekad crveno, i mesec, nekad srp, nekad lopta, nekad zut, nekad beo, a nekad ga cak i nema... Sve je to prokleta divota, jedino je steta sto se ja u svemu tome nisam bas najbolje snasla...

Objavio santrin u 21. april 2010 18:46:50 | 3 comment(s)

...........

Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tudje istine. U prvom slučaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj.
 

Fjodor Dostojevski
 

Objavio santrin u 20. mart 2010 16:47:03 | 2 comment(s)

Znam...

Ja znam tvoje lice, ja znam sve njegove izraze, sta 'oce, sta nosi, i koga... Gledala sam te oci dugo... Znam sta zele, kazu, vole, sta kriju...

Ja znam sve misli koje ti se motaju po glavi ispod tog nevaljalog cuperka.

Znam te usne, koga ljube, sta piju, sta govore, i kome...

Ja znam znacenje svakog pokreta tvoga tela, svaku njegovu slabu tacku, neravninu, bol...

I, taj pogled, koji me polako ubija, i ta usta koja se polako spremaju da kazu sta im je u mislima, i ti pokreti koji govore da ga boli...

Mozda vise nema vremena, a neko novo vreme, pocinje, otkucavanjem minuta na mom novom satu, suzom izglancanim...

Objavio santrin u 28. januar 2010 11:05:32 | 4 comment(s)

Bila je Nova Godina....

Bila je nova godina. Gledala sam kroz prozor svoje spavace sobe, razmisljala o bolu, gledajuci u prozore zgrada prekoputa, na kojima su visile svetiljke, ukrasi, kroz koje su se videla novogodisnje jelke koje su na neki nacin davale neku pozitivnu energiju prostoru. Ja je nisam imala. Iako je nova godina vec dosla. Nije mi bila ni potrebna. Nije mi bilo potrebno jedno drvo ukraseno raznim predmetima koji su kupljeni pre odprilike 20 godina. Takva stvar nije mogla uneti pozitivnu energiju u moj zivot. Ni te svetiljke svetlost. Ni ti ukrasi radost. Sta je moglo? I sama sam se pitala. Ali do odgovora nisam dosla, Ko zna, mozda ga I nema. Ili samo treba uci dublje u sebe, mozda se tu negde krije. Nije mi se davalo toliko truda. Cekala sam da to ispliva samo od sebe. Mozda je bas zbog toga ta svetlost postala tama, ta radost tuga, to sve nista! U unutrasnjosti mog prozora je vladala tisina, mrak… Toliko umirujuce, da je postalo nepodnosljivo. Toliko lenjosti, da je postala bolest! Da, kljucevi od podruma, baterijska lampa u ruci. Sta ce mi? Da li sam sigurna u to? Da. Trebalo bi. Vredi rizikovati. Na kraju krajeva, zivot je samo igra, nalik ruskom ruletu u ome trebati imati samo srece. Gledam u vrata, odlucna da uradim to. Kao da je to neki vazan korak!! Za neke druge!! Za mene da. Bila sam na trecem spratu. Iza vrata je bilo mnogo stepenica. Ma, da, Mogla bih. Dosla sa do podruma u zgradi u kojoj je bio mrak. Plasila sam se mraka. Ali uvek govorim sebi:u mraku nema nicega cega nema na svetlosti. Ako je tako, zasto kod mene uvek vlada tama! To je bio taj preloman trenutak! Odkljucala sam vrata. Jedna. Pa I druga, na kojem, je bio izrezan broj 13. Broj mojih ulaznih vrata. Uzela sam veliku zutu kesu, koja je toliko odudarala od svih stvari oko nje. Zakljucala sam vrata. I jedna I druga. I dosla do vrata 13. Usla sam. Bila su otkljucana. Nisam imala naviku da ih zakljucavam kad idem u prodavnicu, kratku setnju I sl. Sela sam na krevet I duboko udahnula. Pocela sam da odvezujem kesu I iz nje vadim jelku. ‘’E, godinu dana si stajala. Dosta je bilo!!’’ Na dnu kese se nalazila kutija, u kojoj su bili ukrasi, svetiljke I razne gluposti sa kojima je trebalo okititi ceo stan! To je tad bio veliki zamor za mene! Krenula sam u akciju! Prosao je jedan sat… Dva… Tri… Cetiri. I napokon je sve bilo gotovo. Trazila sam uticnicu najblizu jelki koja je vec bila okicena, kako bih ukljucila svetiljke, koje ce je, valjda, uciniti jos lepsom. Ukljucila sam ih. Ceo proctor je zavladao raznim bojama, koje su se gasile I palile. I to je kao neka tehnologija. Neka, nek se tese sa necim. Sijaju kod mene!!

Objavio santrin u 18. januar 2010 21:24:09 | 6 comment(s)

.......

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudila, koliko god tezila i htela, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati....

Objavio santrin u 25. decembar 2009 1:18:38 | 1 comment(s)

Previše

Opisati sebe. U nekoliko rečenica. Teško. Previše savršeno, da bi bilo previše lako. Previše komplikovano, da bi bilo lako razumljivo. Previše pametno, koje ni iz čega pravi nešto. Previše SVE!

I to previše ponekad zna da pravi problem. I to sve je ponekad previše. Gledajući sebe, shvatila sam da sam ja nešto, što je previše za bilo koje biće na ovome svetu. Mala sam sebi, velika sam drugima. Na neki način mi je I drago zbog toga. Volim da laskam sebi. Još više volim kad mi to neko drugi radi. Iako niko to ne uspeva u potpunosti. Sitnice život znače, male stvari ponekad ljude čine velikim srećnicima. Takodje, I mene. Teško je udovoljiti mi, al je lako osvojiti me. Još me je lakše izgubiti. Tek kad nešto izgubiš, shvatiš koliko ti to nešto znači. Ja sam izgubila svoje JA, I tek sam onda shvatila koliko je to uopšte važno. Treba znati poštovati svoje JA, I tudje TI. Ja to nisam znala. Svoje JA sam izgubila zbog nekog ko mi je, naizgled bio važan u životu, iako se na kraju priče, pokazao kao potpuno nevažan I mali. Eto, to je to što me ipak ne čini toliko savršenom. Kao što rekoh, volim da laskam sebi. Istina ponekad ume da boli. Greške koje tu istinu čine ružnijom, mogu se popraviti. Tako ja ispravljam svoju. Teško je. Hiljadu stepenika je potrebno do vrha, a samo jedan do dna. Taj jedan je mnogo lakši. Ovih hiljadu su teži, ali lepši. Nikad ne treba slušati srce, već pamet. To je još jedan razlog zbog koga sam ja upropastila to moje savršenstvo. Koje se polako vraća….

Objavio santrin u 26. oktobar 2009 11:39:25 | 8 comment(s)

Mi...

Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad
bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju
misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim
uslovima kako to njima izgleda.

- Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo
pepeo.
      - Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati
samo balav trag, kao iza puza.

Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit ci-
novnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du-
znost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto
sultan kaze".

Objavio santrin u 6. jul 2009 18:12:52 | 2 comment(s)

13 ZIVOTNIH FRAZA

 1. Volim te, ne zbog toga sta si ti, vec zbog toga sta sam ja ja kad sam pored tebe.
2. Ni jedna osoba ne zasluzuje tvoje suze, a ona koja ih zasluzuje, nece te nikada rasplakati.
3. Samo zato sto te neko ne voli onako kako bi voleo, ne znaci da nisi voljen celim njenim bicem.
4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drzi za ruku, a dodiruje tvoje srce.
5. Najgori nacin da ti neko nedostaje je da sedis pored njega i da znas da ga nikada neces imati.
6. Nikada ne prestaj da se smejes, cak ni kada si tuzna. Neko ce se mozda zaljubiti bas u tvoj osmeh.
7. Mozes biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga, ti si ceo svet.
8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.
9. Mozda Bog zeli da upoznas mnogo pogresnih ljudi, pre nego upoznas pravog i na tome ces mu, kada se to bude desilo, biti zahvalna.
10. Ne placi zato sto se zavrsilo. Smej se zato sto se dogodilo.
11. Uvek ce biti ljudi koji ce te povrediti. Nastavi da verujes, samo budi opreznija.
12. Postani bolja osoba, budi sigurna da znas ko si pre nego sto sretnes nekog novog, a nadaj se da ta osoba zna ko si ti.
13. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se desavaju onda kada ih ne ocekujes.
ZAPAMTI - NISTA SE NE DESAVA BEZ RAZLOGA

Zivot je poput price, nije vazno koliko je dug, vec koliko je dobar... Ono sto je proslo, vise ne postoji, ono sto ce biti, jos nije doslo. Postoji samo jedna tacka u kojoj se sastaju i proslo i buduce.
U TOJ TACKI JE CEO NAS ZIVOT. ISKORISTI JE !

Objavio santrin u 10. jun 2009 12:25:06 | 3 comment(s)

Chinjenice...

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne
umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim
plamenom.

Sto ne boli - to nije zivot, sto ne prolazi - to nije
sreca.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da
da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i
kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo
spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.

Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I
nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi
pogled.

Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu
misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena
tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Sapucu da ne bi vikali jedan na drugoga, jer ne umeju
da razgovaraju.

Svetiti se zivotu - zaboravom.


- Ne treba se bojati ljudi.
- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga sto je neljudsko u
njima.

Objavio santrin u 27. maj 2009 14:49:15 | 2 comment(s)

I opet......

U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u
drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u
uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se
radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu.
Ostaju samo kajanje i stid.

Ja sam podlegla u zivotu, ali ja nisam pobedjena, nego
nadigrana.

Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sama ne znam tacno sta
je, isla sam od coveka do coveka, i videla da svi zajedno imaju manje
nego sto imam ja koja nista nemam, i da sam kod svakoga ostavila
ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.

Cesto mi se cini da sam gora i slabija od poslednjeg medju
ljudima.

Slabe i strasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono cega
se najvise boje.

Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.

Objavio santrin u 20. april 2009 1:10:02 | 3 comment(s)

Bukovski-Bludni sin

'Odbojna mi je bila svaka ideja da postanem neshto,  od toga mi je bilo muka... Da se ozhenim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog bozhijeg dana, i vracjam se. Ni u ludilu... Zar je chovek samo zato stvoren: da izdrzhi sve to, i onda umre? Radije bih negde prao sudove, vracjao se u svoju rupu, i pio dok ne zaspim...'

Objavio santrin u 4. april 2009 18:57:50 | 5 comment(s)

...

У ноћи има увек страха, као влаге, некад више некад мање. Његов утицај на нас сасвим је неједнак. Понекад имамо снаге да му се потпуно отмемо, понекад нас само тренутно прође, као језа, а понекад му отворимо сами душу и пуштамо га да гази и хара како хоће.

Док је човек плен својих страсти, роб чула и играчка маште, дотле су и свака тајна мука и горчина разумљиве и лакше, јер су заслужене, као природно наличје недостојна живота. Али кад се и доцније, као господар своје себичности, сав предан раду, живећи за друге, увиди да је та иста горчина на крају сваког пута, онда заиста човек не зна шта да мисли и нема чему да се нада. Остаје, понекад, светла нада, не трајнија од блеска муње, да све ово није права стварност. Мисао — да ћемо се пробудити, јецајући.

Понекад човек преживљује такве ствари, да сама чињеница да их је преживео значи не само победу и избављење него и чудо; једно поновно, радосно рођење по нарочитој милости виших сила.

Бити увређен неправдом људи мање је него бити у беди, а бити у беди мање је него бити болестан, бити болестан још није: умрети. Али и кад је човек увређен неправдом, тешко болестан, па и на самрти, не треба, тек тада не треба да „да пусти рђи на се“. Тада треба напрегнути све силе и не признати тугу и малодушност. Издржати тренутак, а већ идућег часа човек је или на путу да прездрави или мртав. А смрт је највећи и најсигурнији осветник.

У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због мушкараца, то је готово редовно због тога што мушкарци нису онакви какви бисмо ми желели да су. Кад мушкарци пате због нас, то је увек стога што смо овакве какве јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.

Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућним и подношљивим.

Завист људи, то је гнев богова.

Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света.

У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре.

..

Objavio santrin u 24. mart 2009 18:50:55 | 4 comment(s)

Sasvim obichan dan...

Ovo je jedan sasvim obichan dan, pracjen urlicima, pracjen osmesima srecjnih ljudi, zavijanjem nesrecjnih...

U meni se budi zhelja da izadjem napolje, vrisnem na sav glas, i izbacim sav bes iz sebe.

Chini mi se da cje taj vrisak lichiti na zavijanje nesrecjnih ljudi, a ne na vrisak koji cje se polako pretvoriti u osmeh srecjnih,,,

Izlazim napolje, polako otvaram usta... U glavi mi se pojavljuje slika ljudi koji stoje oko mene... Njihovi pogledi me ubijaju!

Polako okrecjem glavu, vracjam se, ulazim u svoju sobu, stajem na prozor... Posmatram ljude koji stoje na mestu gde sam malopre ja stajala, spremna da vrisnem, i izbacim sam bes iz sebe!

Al' ti ljudi se smeju, uzhivaju u ovom prelepom danu...

Vracjam se unutra, pochinjem da vrishtim...Grlo me polako izdaje... Stajem... Bol iz mene nestaje...

Opet izlazim napolje, al' sa osmehom na licu...

Objavio santrin u 8. mart 2009 2:08:14 | 2 comment(s)

Ritam prevare...

Taj zvuk, taj ritam, ta melodija,

me I dalje podsecja na njega…

Menjam je, kad god ga se

setim, kad god razmishljam o,

sada potpuno nevazhnoj proshlosti…

Posle njega, taj najjednostavniji

zvuk me tera da ponovo

razmishljam o tome….

Zashto??

Mozhda sam zasluzhila… Zbog

prevare su mnoge greshnice, al’

iz nekih nepoznatih razloga,

sebe teshim samo time…

Greshnica, ipak, nisam

jedina….

Objavio santrin u 11. novembar 2008 11:57:49 | 3 comment(s)

Zhelim....

Zhelim da me sahrane na nekom nepoznatom krateru na Mesecu...

Zhelim da izgradim minijaturne terene za golf na svim zvezdama,

Zhelim da dokazhem da je Atlantida bila letovalishte pecjinskih ljudi,

Zhelim da dokazhem da je Los Andjeles neslana shala koju nam uvaljuju superiorni zajebanti sa neke druge planete.

Zhelim da razgolitim Raj kao ekskluzivni sanatorijum prepun bogatih psihopata koji misle da mogu da lete.

Zhelim da dokazhem da je Biblija izlazila u nastavcima u Rimu kao strip za decu.

Zhelim da dokazhem da je Sunce nastalo kad je Bog zaspao sa upaljenom cigaretom, iscrpljen nakon naporne nocji deljenja pravde.

Zhelim da dokazhem jednom za svagda da nisam lud!

-Kofman

Objavio santrin u 6. novembar 2008 19:10:10 | 3 comment(s)

Freaky night

Nocj, kao i svaka druga, pogledom kroz prozor, pratim njega... Prolazi pored mojih vrata... Okrecje se, pogledi nam se srecju, niko ni rechi...

Suze mi se polako slivaju niz lice, u mojoj glavi misli polako trazhe svoje mesto, posmatram ga, polako okrecje glavu i nastavlja...

Slika na mom zidu polako pada na zemlju... Unishtena je, kao i sve shto je nekada bilo medju nama...

Nervoza me polako izjeda iznutra, srce sve jache kuca! Palim poslednju cigaretu, shvatam da je sve gotovo, shvatam da on vishe nikada necje biti pored mene...

Objavio santrin u 23. april 2008 16:40:02 | 7 comment(s)